Između krajnosti

Ovog divnog prolećnog jutra...

... pustio Azru,

skuvao sebi čaj,

i napisao nekoliko programa u Pascal-u...

Objavio Shule u 19. februar 2010 10:18:00 | 1 komentara

Zimska čarolija

Objavio Shule u 17. februar 2010 11:02:34 | 4 komentara

Čekajući drugo poluvreme...

Volim ova vremena blagostanja u svom frižideru... Sva ta svetska/Evropska prvenstva, olimpijade, prijateljske utakmice, lige šampiona... sve to čini moj frižider punijim limenkama piva, a police pune čipsova, kikirikija, smokija i svega slanoga iz obližnje prodavnice...

Činim zlo sebi.

Izmiksujem sve to sa polica u najvećoj činiji koju nađem, poturim jastuke pod leđa, stoličicu za noge, ona činija u krilima, daljinski u jednoj ruci, a u drugoj limenka piva. Par sati ispred tv-a i ja srećan... Dovikujem se malo sa komšijom Faletom, preko ulice. On viče u svoj tv bodreći naše momke, a ja vičem njega.

No, gde nas to sve dovodi? Niđe. Evo mene na istom, kao što sam gore napisao, i čekam drugo poluvreme.

Slovenci nas satiru trojkama, al’ držimo se kobajagi. Skromnih deset (brojevima: 10) poena zaostatka. Valjda ih dobijamo...

Ajd’ živeli!

Objavio Shule u 8. septembar 2009 19:05:20 | 0 komentara

Ko nema u glavi, ima u nogama

Škoda favorit, drevnog godišta, u fazi poluraspada. Gepek i prednja vozačka vrata se otvaraju samo iz unutra. Jedino što se na kontrolnoj tabli pouzdano može pročitati je brzina kretanja, i rade lampice koje signaliziraju da li su uključeni žmigavci.

I u njoj, po sedenju, Dača – vozač, Miloš – suvozač, Ognjen, ja i Laza – na zadnjem sedištu, u povratku sa prvomajskog kampovanja.

Sa namerom da zaobiđemo momke u plavom na glavnom putu, krenuli smo nekom zaobilaznicom. Ubrzo smo se našli na uzanom, previše puta krpljenom putu, koji se protezao kroz šume i livade. Tek po neka kuća ili ambar se nađe sa strane. Nedođija.

Kola odjednom počinju da se cimaju i usporavaju. Dača slaže namrštenu facu. Sklanja se sa strane na putu, čačka nešto po kontrolnoj tabli i gasi muziku.

-Jebote! Ostali smo bez gasa u ovoj vukojebini. Ja ne znam ni jednu pumpu u blizini. Šta ćemo sad? Jedino da čekamo Filipa, koji je krenuo posle nas, pa da on ode svojim kolima do najbliže pumpe...

-Zajebavaš nas?

-Jašta! Pa vozili smo se sinoć stalno po onom šljiviku i do prodavnice više puta. Logično je da smo potrošili sve.

-Zar ti se nije uključila lampica za upozorenje?

-Ma nema ti ja to...

Pokušava još jednom da upali auto. Motor ispušta prigušene zvukove i ubrzo se gasi.

-Možda ga pokrenemo na gurku. Hajde izađite i probajte da pogurate.

Pošto se samo jedna zadnja vrata mogu otvoriti, Laza i ja čekamo da Ognjen prvi izađe. Međutim, čim je on izašao, pokušava sam da gura auto, držeći ga za okvir od vrata kroz koja je izašao. I uspeva mu da pogura kola u kojima se nalazimo nas četvorica, kompletni set za roštilj i dve gajbe piva, praznog doduše.

-Ogi, hajde se pomeri da izađemo i mi da ti pomognemo.

-Ma jok! Zna se ovde ko ide u teretanu! Mogu ja to, sigurno!

Kada ga je Dača čuo, uzvratio mu je.

-Šta radiš to? Pa ne možeš odatle gurati auto! Pomeri se nazad i guraj to normalno.

Čim se Ognjen pomerio nazad, Dača nam namiguje svima preko retrovizora. Počinje da turira dok se polako krećemo na Ognjenovu snagu, nastavljajući da ga bodri.

-Je li Ogi, koliko već ideš u onu novu teretanu? Ajde nastavi samo tako da guraš, mislim da će sad da se upali...

Par jačih cimanja ključem i pritaskanja papučice za gas, i kola su se pokrenula bez ikakvih problema. Dača postiže zavidnu brzinu od nekih 50/60km za svega desetak sekundi, dok je Ognjen pokušavao trčanjem da nas stigne. U svom trku, dok je još mogao da dohvati kola, udara šakom par puta po zadnjem staklu, što u slobodnom prevodu zbači ’jebite se konjine jedne!’, i staje na sred puta.

Stara škoda, puna smeha, nastavila je svoj put u oblaku prašine, dok je austpuh veselo tandrkao po asfaltu...

-END-

Nadam se da ste valjano proslavili ovaj praznik rada!

Objavio Shule u 1. maj 2009 21:05:38 | 3 komentara

Povratak otpisanog

Ali ne, nije reč o filmu... Radi se o tome da je prošla zima, prošle sve slave, svi praznici, nove godine, Božić, prođe sva prasetina i jagnjetina, prođe prelamanje česnice, još su prsti masni, a evo ga, prodje i Uskrs. I nekim čudom zasijalo sunce!

Gledam ja to vreme napolju, gledam i čudim se gde li je nestalo svo pečenje i ona dobra torta koju mi bi žao da jedem, da mi ne bi nestala. Gledam svoju košarkašku loptu u prašini, eno je gore, na ormanu. Stavio je gore kao da je ne vidim... Da ne vidi ona mene. I tu poče da me grize savest.

Sa žaljenjem za pojedenim, i setom kad se setim šta sam nekada sve umeo sa Tom loptom, uzdrman nostalgijom i uspomenama koje Ta lopta nosi, čvrsto odlučih da se vratim košarkaškim terenima nakon 5-6 meseci pauze.

Za kondiciju je ključno trčanje, pa ću baš tu da (se) udarim. Srećom po mene, u komšiluku imam omanji fudbalski stadion lokalnog kluba, i oko njega lepu, posutu šljakom,atletsku stazu.

I ranije sam sticao kondiciju upravo u tom krugu.

Reših da pod okriljem noći odradim svoj prvi trening kako bih izbegao podsmešljive poglede slučajnih prolaznika. Valjda će tada biti manje ljudi...

Pre svega, pronalazim stari mp3, provervam radi li i dalje, i nabacujem muziku brzog ritma na isti koliko god to njegova skromna memorija dozvoljava.

Vadim trenerku sa printom svog prvog košarkaškog kluba koju još mogu da obučem, steznik na koleno, noga u patiku, plejer u uši, i krećem svojim putem.

Sam stadion se nalazi u veoma prijatnom okruženju (iako se iz slike to ne može zaključiti. I teren je lepši. Samo snimak je sigurno dosta star). Sa jedne strane graniči se sa povećim  zelenim perkom, a druge strane su košarkaški tereni, desno je vojni poligon, a levo put... Tribine ispisane parolama navijačkog kluba, penzioneri šetaju parkom, klinci igraju tenis, koševi puni...

Takodje, i na samom terenu petnestak ljudi koji trče i razgibavaju se. E do moga, toliko o privatnosti koju sam priželjkivao. Ali neću sada da odustanem, uspeh mi je što sam naterao sebe da se dovučem uopšte, ajli hajde da odradim ovo dokle god mogu.

Pred trčanje odmerim ko od tih ljudi koji već trče ima najpogodniji tempo koji bih ja mogao da pratim. Primećujem jednu devojku. Puštam je da me predje nekoliko metara i ja polako kaskam za njom.

Krug prvi – veoma sam srećan. Ponovo radim ono što volim. Ne smetaju mi ni ove rupe u šljaci, ni svi ovi ljudi ovde. Sasvim lepo napredujem... Zadovoljan sam sobom.

Krug drugi – pa dobro, jesam se brzo umorio, to je sasvim normalno za jednog povratnika, ali bez obzira na to ovo trčanje je zdravo!

Krug treći – pfnt! pfnt! pfnt!

Krug četvrti – Moram da sednem malo! Ne mogu više. Ae počeću kao da se razgibam. I nije neki izgovor, ali ono... spašava...

Nakon podužeg istezanja i valjanja u svežoj travi, nastavljam dalje.

Prilikom pauze nastale usled promene pesama na mom muzičkom uređaju zaključujem da dahćem poput kučeta koje već poduže vreme juri za automobilima. Muzika mi je bila toliko glasna da to uopšte pre nisam shvatio. Brže zatvarma usta i trudim se da kontrolišem svoje disanje.

Krug peti, šesti i sedmi – Moram da razmišljam nečemu levom. Da sklonim misli sa trčanja, tako je lakše. Ne smem da brojim sebi krugove. Misli, misli! Kuče – gle trči kuče! Mala deca pretrčavaju. Hmm... K. – ona je lepa devojka. Ratluk, jelka, čaj, knjiga, blaoni, kaiš...

Krug osmi – pauza... šetnja... U jee... Al sam se oznojio ko Kiki! I vidi se, i oseća se...

Krug deveti – i ove rupe na terenu! Dokle više?! Noge izlomih...

Krug deseti – samo da predjem ovog debelog pa da stanem negde i istresem kamenje iz patika.

Krug jedanaesti – ja... to... mogu... još... jedan! ... krug...

Mrak na oči, upale mišića svuda po telu i ja na travi. Bež’te zli komarci! Napadate me kad vam vreme nije...

Pola flašice vode kasnije, poželeo sam da okončam svoj trening u velikom stilu! Povućiću se na klupicu za rezervne igrače i odraditi serije trbušnjaka i sklekova. Veoma ambiciozno za jednog početnika...

Dvadeset sedam... dvadeset osam, dvadeset i devet... trideset (brojevima: 30)! Sklekove ću po petanest, prvi mi je trening, ne valja preterivati...

Snaga me je ponovo izdala, te ne mogu ni drugu seriju da završim... Vraćam se svom filozofiranju o nebu. U tom momentu na teren ulaze tri, više nego simpatične, zgodne, izazovne, i šta sve ne, devojke. Tu smo negde sa godinama, one malo starije. I onda ja onako ozaren i ohrbljen...

...

Bilo kako bilo, ja sam završio svoj trening. Ova priča i nema neku poentu, nego sam ja imao izliv pisanja, pa sam morao nešto da napišem. A i hteo sam da kažem da je park jako lep... I ljudi su bili nešto posebno veseli. Čudo jedno!

I da... one tri devojke, e zbog njih sam istčao još tri kruga (za svaku po jedan) i uradio još jednu seriju vežbi! Zato, na svakom sportskom igralištu treba da bude nekoliko  dobrih devojka jer one motivišu ljude da izdrže do kraja!

E kad bi bilo...

Objavio Shule u 26. april 2009 20:15:07 | 3 komentara

Pusto obećanje

Nisam bio tu tri dana, i svašta se dogodilo u međuvremenu. Bio sam bez novina, bez televizora, bez neta, nisam jeo tečnu hranu... i sada kasnim. Puno novih blogova. Dud je napisao novi, K. je napisala novi, ona ulica brestova mi je komentarisala moj jogurt (samo sam pogledao i deluje kul, čitaću i tebe!). Trčim kroz svoj život i kasnim.

Čitaću vas... kad stignem... ali hoću!

Objavio Shule u 25. april 2009 18:09:40 | 1 komentara

Nesuđeni jogurt

Jogurt. Nektar mamurluka, melem za creva, idealna kombinacija sa mnoštvom jela, voćni ili ne... jogurt!

Konzumiram ga svakodnevno. Obično ga kupujem u pakovanjima od pola litra. To mi nekako dođe dnevna doza. Ako kupim onaj od litar, ima da mi se vuče u frižideru pa su i veće verovatnoće da se pokvari. Zato se ponekad desi i da kupim više pakovanja od pola litra, koja potom razvlačim po ćoškovima frižidera.

Uzimam Imlekov jogurt, sa 3,2 (slovima: trizarezdva) procenata mlečne masti (crknite od zavisti vi na dijetama!) u roze pakovanju. I ne stidim se toga.

Ovih dana im nije bilo dovoljno što su me mučili novima pakovanjima. Na tržištu se umesto dobrog, starog pakovanja od ½ litra pojavilo novo. Mnogo ružnijeg oblika za oko i za pod ruku. Svo nekako oblo, nimalo kockasto poput starog... I uopšte nema onaj zarez na vrhu koji ti lakše omogućava da ga otvoriš. Pa sam morao da se mučim kidanjem pomoću zuba u nedostatku noža.

Tako i danas, pred doručak, iskupljam u frižideru pakovanja od pola litra. Uzimam jedno otvoreno i još jedno čitavo, pošto znam da mi ono otvoreno neće biti dovoljno.

Sipam iz tog otvorenog u svoju šolju, sa cvetićima, do pola. Neću odmah da sipam jogurt iz drugog pakovanja, do vrha šolje, jer ne volim da mi se mešaju jogurti.

Uz prvi zalogaj hrane, uzimam i gutljaj jogurta da presečem. Malo muljanja, rezak miris i čudan ukus te mlečne prerađevine mi brzo izaziva gađenje na licu. Tražim rok upotrebe na ambalaži – 18. 4. 2009. Nakon duge matematičke operacije računjanja datuma na prstima obe ruke, dolazim do zaključka da je mom jogurtu istekao rok pre tačno četiri dana!

Ništa zato, dešavalo se i ranije. Šolja sa cvetićima out u sudoperu, šolja sa zrnima kafe in (da, ja pijem jogurt iz šolje na kojoj je nacrtana kafa).

Dobro promućkam novo pakovanje, i otvaram ga uz dosta muke sa nožem.

Prilikom samog točenja u novu šolju, primećujem da je jogurt neprirodno redak! Pa promućkao sam ga, šta mu je sad?!

Uzimam gutljaj. Osećaj je kao da pijem mleko, toliko je retko, i samo malo je kiselkasto. Ali nije jogurt! Gledam rok trajanja, i dalje je aktuelan. I šolja sa zrnima kafe odlazi u sudoperu...

Odužio se taj povratak do frižidera. Sve razmišljam u sebi Šta sad?!

Znam da trećeg pakovanja nema. A nema togo šta bi me nateralo da izađem ponovo do prodavnice. Priroda doručka zahteva taj jogurtisti, pa makar i u redukovanim količinama! Ali nema... Lutm pogledom po najmračnijim ćoškovima frižidera: zdenka sir, neki kajmak, sir, mleko... jokurt – jok.

Burek bez jogurta, ko Betmen bez Robina, Mirko bez Slavka, Balašević bez balada, kao bilo šta... jednostavno ne ide jedno bez drugoga.

Tešim sebe, jedem sir... jedem burek... nije mi svejedno.

Objavio Shule u 22. april 2009 10:38:05 | 15 komentara

Sve najbolje!

Mojoj nani (u daljem tekstu baba) je juče bio rodjendan (dama se ne pita za godine). Kao i obično, ona to ne broji pa je mi ’iznenadimo’. Obično joj za poklon kupujemo sapune, šampone (kopriva na više načina), satove budilnike, kreme za ruke, kafu… i sve tako, bez ideje. A ona uvek uz osmeh zahvaljuje.

Baba Zlatija, kako se inače zove, ima veliku kuhinju, žutu! I mnogo je lepa (kuhinja). I lepo kuva (baba). Sprema odlične zimnice, od kojih vredi izdvojiti ajvar.

Inače ima 3 komšinice sa kojima je nerazdvojna. Micika, Veca, Pajka i Zlatija su drugarice koje svakog jutra zajedno piju kafe, idu zajedno na pijac, leti sede na podzidi ispred kuće i diskutuju o svim mogućim temama.

Takodje volim sa mojom babom da slušam uporedno drugi rts-ov dnevnik dok večeram. Ja u kuhinji jedem, a ona, pošto slabije čuje, pojača televizor u susednoj sobi pa ćuti i gleda. Na taj isti način me je uputila u mnoštvo domaćih serija – Selo gori, a baba se češlja (njena omiljena), Ranjeni orao, Bela ladja…

Ona nikada ne psuje u mom prisustvu, makar se ustručava u tome… Ponekad je čujem iz druge prostorije kad ne zna da sam tu. Žena ima veoma bogat vokabular... U one dane je bila učiteljica jedne seoske škole.

Ali nije poenta u svemu tome.

Naime, iako je zasla već u pozne godine, nju odlikuje velika želja za kupovinom. Ali ne običnom kupovinom po radnjama. Telešop je ono što nju ispunjava!

U po dana i noći znaće napamet da ti kaže sve informacione telefone, kodove za kupovinu, cene i novine u kojima mozeš pronaći najnovije proizvode bez kojih je nemoguće zamiliti moderan život. Ona je jedna od onih koji kad na tv-u vide ’pozovite odmah’, zaista to i radi.

Ta opsesija traje već godinama unazad. Tako da već duže vreme našu rezidenciju krase mnoge sprave. Tu je ab rocket (mašina za trbušnjake; kupila pre svega za moju majku, ali niko to ne koristi - sumnjam da pomaže); sobna bicikla (isto kao i prethodno); drmalica za celulit (e to niko ne koristi! Ja sa vremena na vreme sednem na to, prebacim preko ramena i uključim da me drma, uberkul osećaj); one tepsije za sve dimenzije krofni; super krčka; dast sviper, kosmodisk… listi nema kraja.

Od nedavno, meni je moja baba kupila jastuk kontur. Moj vrat i ja smo joj posebno zahvalni.On zaista pomaže. Ni sam ne znam koliko sam novaca potrošio na razne časopise, knjige, novine ne bi li brže zaspao čitajući ih, ali jastuk kontur zaista brže uspavljuje. I veoma lepo je spavati na njemu!

Još jednom, srećan ti rodjendan!

-primedba autora: tekst pisan sredinom februara, ali i dalje aktuelan.

Objavio Shule u 17. april 2009 13:23:05 | 7 komentara

Jutarnji shopping

S novim danom, na monitoru mog kompjutera osvanula je i nova poruka. Da se ogradim odmah, ne radi se o nekoj vrsti e-maila ili nečeg tome slično. Već prava poruka, pisana na papiru, rukom i olovkom. Na malom žutom sticker papiru, sledeće sadržine:

 U kući fali:

-2-3 sapuna

-Vata

-hleb

-jogurt

-neko piće

-voće

-meni, Eve cigare

Idi u prodavnicu, pa lepo kupi. Ionako ne radiš, niti učiš, pa budi malo koristan!

P.S. Ne bi bilo ništa loše da usisaš kuću...

U potpisu B.

Ah! Znala je gde ću sigurno pogledati ujutru. Ona otišla na posao u prvu smenu, a meni ostavila sve ostalo. Mogu da se opkladim da je u kuhinji haos.

Primoravam sebe da odradim taj mukotrpan posao idenja do prodavnice čim sam ustao, dok još nisam funkcionalan, da bih se razbudio malo.

***

Kasnije, ušavši u poradavnicu, po ko zna koji put sam dočekan uz lažan osmeh prodavačice i njene reči.

-Ooo! Zdravo komšija! Jesi ti nama to poranio? Al’ si vredan...

Izlapela veštice, oči ti ispale od te fiskalne kase. Kako poranio kad će sada podne?! Bolje me pitaj što sam prespavao jutro i otkud mi ovoliki podočnjaci!

-Da, da... vredan kao i uvek...

Jedino pozitivno u svemu tome je činjenica da sam konačno dogurao do ranga komšije u prodavnici... Titula koja se teško zarađuje, lako održava, i dopušta kupovine „na recku“.

Krećem svoju avanturu kroz police prodavnice u potrazi za stvarima sa spiska. Redom... Prva polica levo, dva sapuna.

Od vate imam trip još od malih nogu. Kada je majka poslala mog brata po vatu u prodavnicu, a on se vratio sa nekim posebnim ulošcima slične ambalaže kao vata. Od tada cvikam da se i meni ne dogodi nešto slično. I dok sam se trudio da odaberem pravu, kao namerno, prvo pakovanje koje sam uhvatio nije vata – ulošci! Znači ono... Brzo vraćam to odakle sam ga i uzeo, pronalazim vatu, i krećem dalje.

Hleb. Beli obavezno. Još piše ispod njega, pored cene Seljački hleb, Mojsilović. To je ono što meni treba... Onaj crni što B. kupuje zbog „dijete“ nema nikakav ukus!

Jogurt, litar, pored ostalih mlečnih proizvoda, stavljam ga u korpu, nastavljam dalje.

Trpam u korpu nešto sokova, nabacam strogo probirano voće sa najmanje truloće u istu korpu, i krećem putem kase.

A pred kasom večnost! Red se odužio do police sa čokoladama. Pfff! Ne preostaje mi ništa drugo nego da zauzmem svoje mesto.

Dok sam stajao tako u mestu, još uvek vidno pospan, zagledah se u fleku na zidu, poluzatvorenih usta i yalutalog pogleda. Što je naravno primetila jedna starija gospođa (prim.ur. baba) i iskoristila taj trenutak moje nepažnje i opšte otsutnosti  da se diskretno uvuče ispred mene u red. „Puvaćki“ rekao bi naš narod...

Nisam mogao da verujem! „Sram te bilo te tvoje sede brade!“ Ali nisam imao ni snage, ni volje tako, za mene, još uvek rano da se prepirem sa njom.

Prećutah  to, udišem duboko, ispravljam svoja pogrbljena ledja i raširih se kako bih zauzeo što veći prostor u cilju sprečavanja daljeg upadanja preko reda.

Ovog puta pažljivo osmatram kako bih na vreme sprečio bilo kakav potencijalni novi upad u red ispred mene.

Kad eto još jedne starije gospođe koja bez pardona odmerava prostor izmedju mene i one gospođe od malopre. Očigledno planira da se uvuče. U poslednjem trenutku pravim odlučan korak napred! Ali tako da on izgleda kao da sam krenuo da uzmem novine koje su stajale tu pored. Evil me... I starija gospođa je morala da se zadovolji mestom u redu, iza mene...

Ubrzo je ona prva gospođa, koja me je prešla (bukvalno), došla na red kod kase. E, hoću da te osuđujem prema tome šta kupuješ, samo zato što si djubre i upadaš preko reda! A i dosadno bre ovde.

Ha! Top - Teen sapun? Pa taj je najsocijalniji i ne miriše uopšte! Šampon od koprive? Jednoslojni toalet papir? Znači, prešla me je jedna bezobrazna baba, za koju mogu da se kladim da živi sa mačkama, i da joj stan čudno miriše...

Nakon što su moje stvari bile spakovane u kesu, došlo je na red plaćanje. Vadim kasirki Đola Vajferta. Gleda ona mene, gledam ja nju, baba iza mene gleda Đola. Nemo razmenjujemo nas troje tako poglede... Zna kasirka da će morati da mi rasitni novčanicu, što zahteva veliki muke prilikom računa i prekopavanja kase u potrazi za kusurom. Znam i ja da će se ona potruditi da mi rasitni što je više to moguće, samo da mi pokaže koliko joj je drago, i koliko je metala nakupila ovog jutra. Na kraju izusti:

-Imaš li četiri dinara sitno?

-Ne, nemam ništa...

-Onda ti evo dve žvake. Nemam ni ja ništa sitno!

-A može li umesto toga...?

-Ne. Prijatno!

Jes! Dala mi je one zelene, sa sličicama turskih pop zvezda, od kojih se prave veliki baloni. Imaću neku zabavu do kuće...

Nakon što je žvaka već izgubila ukus, našao sam se ispred komšijinog kamiona.

Započinjem dobro poznati sistem za ulepšavanje trenutka. Izbacujem ono što je preostalo od žvake ispred sebe, i pre nego što je pala na ulicu, zamanuh dobrano nogom. Lep ugao, lepa jačina, i šaljem žvaku daleko preko gorepomenutog kamiona. Usrećen svojim postupkom, znao sam da će to biti sjajan dan...

Objavio Shule u 12. april 2009 17:39:48 | 8 komentara

Novi kolačić

Haug svima!

Na mojblog portal me dovodi ljubav prema pisanoj reči, kao i google koji me je uputio ovamo preko drugih blogera.

Međutim, dugo mi je trebalo da se osmelim da i ja otvorim nalog. Dugo sam vas samo isčitavao, opipavao teren...

I kada sam to konačno to uradio, malo i ja vama da se predstavim.

Zovem se Matija. Mada sam se drugo krio iza raznih nadimaka. A istina je da nikada nisam imao korektan alijas, niti neko super-mega-giga-sega-ultra kul „umetničko“ ime.

Poreklom sam iz jednog gradića iz unutrašnjosti, na ušću reka.

Opsesije gajim mnoge, a nekako su najizraženije muzika (u svim agregatnim stanjima, prisutna u svim apektima), sport (dugo sam se time ozbiljno bavio, dok nisam postao rekreativac), dugo sam radio u jednom kafiću iz centra gde mi se taj zanat i osladio, razne škole, blogovanje po raznim stranicama neta, čitanje i sakupljanje CKM-a, pivo/kafe sa mojim momcima/devojkama, veliki koncerti, pristalica noćnog života i svega što on sa sobom nosi.

Opsesija mi je hrana – obožavam da je spremam, nekada i više nego da je jedem. Poenta je u začinima. A posebna draž je jesti sam uz dnevne novine.

Gotivim beogradski GSP, rad i delo Marka Somborca, pozorišta...

Kad sam ispisao pluseve, ovo su neki minusi:

Nekako je nedelja popodne Meka mojih minusa. U njoj je sve sadržano... Ružičaste emisije, tipa Lea Kiš & Co, potom onaj zvuk emisije Utisak nedelje koji te stalno podeseća da je sutra radni dan... U minusu su i čekanja u redovima, kako u prodavnicama, tako i pre šalterima.

Tu su i virusi u kompjuteru, sataraš (retko jelo koje ne jedem), roze tolaet papir, merači pritiska, gubljenje stvari (novčanikx3), to što su mi ukrali kišobran u veoma kišovitoj noći, daleko od kuće...

I tako to... Pišem ja vama pomalo, čitam vas malo više.

Da ne davim više...

Obećavam da ću tekstove objavljivati neredovno i retko. Ili koliko god to vreme i okolnosti budu dozvoljavali.

A vama poručujem da pokušate da me čitate, jer ume nekada da se dogodi da i ja napišem nešto pametno. Posle će vam biti žao ako propustite...

Hvala na (ne)razumevanju!

Objavio Shule u 9. april 2009 11:45:55 | 9 komentara